Dragan Velikić

TRAKTAT O TIŠINI


TRAKTAT O TIŠINI

Priču bi, dakle, trebalo ispričati o nečemu što se pričulo, načulo, jedva, loše čulo. Iz zbrke zvukova i šumova potrebno je izdvojiti nešto što niko ne čuje, niko ne vidi, niko ne oseća, nešto nečuveno, i zatim o tome pričati drugima. Priča se skriva u nečujnom, u nevidljivom, i otkriva samo pažljivom čulu.
Ja imam to čulo. Ja sam uho i uvek čujem, odlično čujem, ono što se jedva čuje. Ja sam oko koje sve vidi. Nije potrebno ništa izmišljati ukoliko posedujete čulo kojim raskopavate zaboravljene jezike, otkrivate tragove senki u nepreglednim bibliotekama, ili, na vlažnim zidovima hotelskih soba prepoznajete dodire. Mašta je samo jalova zamena za odsustvo tog čula.
Probijam se prostorom, najpre vertikalno, kroz buku zvukova, i čujem disanje tela moga sina koji spava. Čujem, zatim, kako gore, na spratu, iznad sobe moga sina, neko prstom klizi preko redova priče koju čita. Vidim kako je vetar pomerio zavesu na prozoru stana koji se nalazi odmah ispod krova. Jasno čujem sletanje ptice na krov. Čujem pomeranje oblaka, daleko iznad krova, čujem i vidim, odmah, kako se taj isti oblak na istoku zgušnjava u kišu, čujem kako se topi led na nekoj planeti, čujem apsolutnu tišinu svemira.
Probijam se prostorom, potom, horizontalno, kroz buku zvukova, čujem, ali i vidim, iako leđima okrenut prozoru, kako prolaznik rukom dodiruje šal, čujem pad svetlosti na pločnik u susednoj ulici. Moje čulo sada je okrenuto ka severu. Čujem, vidim i osećam sve bolje, na primer, kako se u Mađarskoj, u kući u kojoj nikada nisam bio, nokti nečije ruke zarivaju u posteljinu. Čujem poslednji ton pesme koju peva lađar na Volgi, čujem kako u Astrahanu spava jagnje, vidim kako se kroz jednu šumu u Finskoj kreće lovac, ima patrone, pušku i psa koji dahće. To jasno čujem. Ali, čujem i kako je koža irvasa dodirnula koru stabla.
Sada se probijam u vremenu, kroz buku zvukova, i čujem pad Beketovog tela na pariski pločnik, čujem zvuk snega koji dodiruje krov barake u Aušvicu, taj dodir je nežan, blag, skoro neosetan, čujem kretanje prstiju Kamij Klodel po Rodenovoj koži, čujem zvuk Vermerovog kista i škripu Montenjevog pera, čujem, ne naprežem se, ne osluškujem, čujem potpuno jasno, kao da je taj zvuk buka, čujem kako se plik na rani gubavca u sebi uskomešao, znam da će uskoro pući, ali se ne zadržavam dovoljno dugo da sačekam zvuk tog rasprskavanja, idem dalje, čujem pad hlebne mrve koju je Toma Akvinski posle više dana uspeo da ispljune, taj zvuk smrdi, Toma se, zadovoljan, blesavo osmehuje, i taj smeh takođe jasno čujem, i čujem krik žene u Neronovom snu, njen krik nije probudio Nerona, čujem njegovo ravnomerno disanje, čujem pljusak Cezarove krvi na pod Senata, ali niko drugi ne čuje zvuk tog pljuska, to me čudi, zvuk je glasan, odjekuje, raspršuje se kroz prostor, pomešan je, doduše, sa drugim zvucima, ali opet, jasno se razaznaje, njegova krv ima zvuk crne boje, i čujem zvuke Artemidorovih vizija, čujem Diotimin plač, ona plače zato što nije pozvana na gozbu, osluškujem zvuk kretanja kukute kroz Sokratovo telo, čujem poslednji Sokratov uzdah, i jauk njegove poslednje misli. Čujem škripu Spinozinog kreveta.
Ali, grešite ukoliko mislite da prisustvo knjiga guši moje čulo, da ću se izgubiti u prašini biblioteke i postati neosetljiv na senzacije koje ispuštaju zatočenici banalnih svetova gde sve vri od zlobe, zavisti i straha. Kotlovi Pakla nisu mi nedostupni, plamen nije uništio arhive. Savršeno dobro čujem i vidim spodobe koje kao insekti gamižu ulicama. U blatu su ostali tragovi kopita. Junaci su utekli od zločina pod sigurne svodove poeme. Kriju se u krznu stihova koje je ispevao slepi guslar. Prepoznajem tačkast trag Vukove štule.
I još dalje. Zahuhtalim vozovima, brodovima, saonicama osvajam prostranstva svih sedam kontinenata. Zabijam metalno koplje u led Antartika, ranjavam sečivom nemo lice Sfinge, pljačkam blago Inka, vadim pune amfore iz potonulih galija. Krvari srce mamuta negde u Sibiru. Telo u beloj mantiji miriše na vanilu. Bezuba usta izgovaraju blagoslov. Nosiljka iščezava u tami katakombi.
Betonsko dvorište istražnog zatvora prekriveno je tragovima koje samo ja vidim. Istina, moćno zdanje sada ima drugu namenu. Sa prozora su iščezle rešetke, neki zidovi su srušeni, ćelije su postale luksuzni apartmani, a na fasadi su izrasli kitnjasti balkoni. Islednik je sprao krv belim rukavicama. Ali, zalud maskiranja, veštački travnjak hotelskog restorana samo je jasnije pokazao mrlje od krvi. Kelneri su nasmejani, nose rukavice i leptir mašne.
Arhivska vina miruju položena na police kao dosijei. Ipak, zidovi ostaju i kada su srušeni, zadah uhode ne iščezava posle čaše lekovite vode. Krici žrtava putuju sluhom zločinaca. Lutka u izlogu robne kuće prepoznaje upravnika zatvora u nedeljnoj šetnji. Osmeh sina ne otapa očev greh.
Naravno, zalečićemo savest isparenjima banjske vode, ispružiti umorno telo u ležaljci na terasi hotela, pogledom dodirnuti bele planinske visove. Ali kadtad, to je izvesno, suočićemo se sa tišinom u kojoj je zapisan svaki trag. Pašće šišarka sa bora na kristalnu stazu, tvrdo srce što miriše na smolu kotrljaće se niz padinu u sve debljem belom ogrtaču. Jer, i to moramo znati, nevidljiva ruka pokrenula je mehanizam vergla, metalni zupci dodirnuli su strune, čas je i da se islednik ispovedi, svejedno da li je svoju zločinačku prošlost kamuflirao stihovima, memoarima ili velikodušnim gestom mecene.
Do priče je samo korak.
Jesenje kiše učinile se puteve neprohodnim. Točkovi tonu u glib, fijuk biča ranjava konjske sapi, fenjer se ljulja na vetru. Plamičak treperi u staklenom kavezu. Izdužene senke nestaju na obodu priče. Svežanj ključeva zvecka u ruci. Koju bravu otvoriti?
Grimasa žrtve osvanuće na licu ubice. Ispovest izgovorena drhtavim glasom u svakoj svesti dobiće novu verziju. Jer, tokom dugog procesa, koji će na police biblioteka naslagati tomove i tomove novih knjiga, izroniće nesrećno detinjstvo kao olakšavajuća okolnost. Nije sve izgubljeno. Porota ima razumevanja. U oku osuđenog cakli suza. Klima je tada bila surova, staze zavejane, zavijanje vukova ledilo je krv. Senka bodeža u đačkoj torbi putovala je od seoskih škola do zadimljenih kafea Pariza, Ciriha, Beča. Reči filozofa razvodnile su se u dugom sutonu još jedne civilizacije. Osvanule su barikade, poniženi krenuše u boj. Napuštena stada lutala su brdima i dolinama Arkadije. Topovi sa "Aurore" otvorili su vatru po mrtvom tkivu. Sa svakim posrnulim telom na stepenicama Admiraliteta u San Petersburgu ugasila se po jedna priča. Bojni otrovi u šumama Galicije izbrisali su znake interpunkcije iz nedovršenih biografija. Kosti će, nema sumnje, jednom biti uredno inventarisane. Pre toga valja pretopiti zlatne zube, burme i prstenje u sigurne poluge gde nema mesta za uspomene i svedočenja. Prigodnim govorima, ordenjem i bistama izbrisati tragove krvi.
Ključ otključava još jednu bravu, još jedan dosije. Tone knjiga valja napisati da bi se ispovedio očajnik koji se rodio umoran, iscrpljen bogatstvom opljačkanih podruma. Nigde traga bodežu u đačkoj torbi, samo šuštavi stanioli čokoladnih bombona, Andersenove bajke, zlatno naliv pero. Marcipan na porcelanskoj tacni, miris čaja od pomorandže, vitraž na prozorima salona, cvetni parfem guvernante. Dok učitelj klavira strpljivo čeka u predsoblju, dečak, još uvek sanjiv, polako skida svilenu pidžamu. Samo jedna decenija deli ga od konačnog razodevanja u hladnom logorskom kupatilu. Mladež na desnoj ruci sakriće se u poslednjoj cifri istetoviranog logoraškog broja.
Vraćam se sebi, slušam i čujem kako se na obodima mojih krvnih sudova skuplja mast, vidim pomeranje kamena u svom bubregu, čujem kako kiselina razjeda zidove moga želuca, čujem i kako se seme komeša, pitam se da li će se moj sin probuditi od tog zvuka, toliko je jak, osluškujem, smirujem se, moj sin i dalje ravnomerno diše, još koju godinu, i njegovo će se seme uznemiriti, otvoriće se još jedna arhiva, i zapisi predaka započeće novu priču. Čujem kako puca kapilar moga oka, taj zvuk je takođe jak, ali se razlikuje od zvuka kretanja moga semena. Svi zvuci se razlikuju, i ja ih sve osluškujem. Osluškujem zvuk svoga osluškivanja, čujem, zatim, zvuk svoga mozga, njegova kora se nabira, i to se, takođe, jasno čuje, a ovo nabiranje ima zvuk urlika pobune protiv svih zvukova koje čuje, i od kojih ludi.
Imam razumevanja za svoj mozak, i njemu je, kao i meni, potrebna tišina, svakako ne ona apsolutna, božanska, u kojoj se ništa ne čuje, nego tišina u kojoj se nešto jedva čuje, tišina u kojoj bih mogao čuti ono što niko nikada nije čuo, o čemu bih potom mogao da napišem priču. Ali ne postoji takva tišina. Svaki zvuk je glasan, svet tutnji, u grobovima je veselje, aveti glasno pevaju, i to takođe čujem. I uopšte, čujem sve, zato što se sve dobro čuje. A ono što čujem ja, čuju, pretpostavljam, i svi drugi. Ne mogu ih ničim iznenaditi, ne mogu im ispričati ništa što već ne znaju. Nemam priču.

БЕОГРАДСКО ВРЕМЕ ПРОШЛО


"Вароши имају исту судбину коју имају и људи." Са том реченицом отвара се роман Теразије, Бошка Токина, објављен у Издавачкој књижарници Геце Кона 1932. године, а чија се радња дешава десет година раније. Катастрофа Првог светског рата тек што беше прошла. Београд се убрзано ослобађа шињела касабе. Из дана у дан претвара се у модерну европску "Ова варош на ушћу Саве у Дунав, ова варош на 'светском друму', издржала је и последње ударце. И – последњи сукоб Истока и Запада. Бура је прошла, облаци су се разишли. Над Београдом сија сунце. А горе високо лети нови соко. Аероплан." Тако пише Бошко Токин између два светска рата. Међутим, нови сукоби Истока и Запада на светском друму тек ће уследити. Крајем двадесетог столећа на београдском небу опет ће се појавити аероплани, и по трећи пут у истом веку засути град бомбама. Небо над Београдом јавља се на почетку и на крају романа Теразије. То је исто оно небо са плавим кругом и звездом у њему, мотив Милоша Црњанског, који је неко време са Токином делио школску клупу у пијаристичкој гимназији у Темишвару. Њему ће Токин посветити роман Теразије. Али, кренимо редом. Бошко Токин припада оном сегменту српске књижевности, који је Гојко Тешић означио синтагмом утуљена баштина. То је група скрајнутих писаца који су после Другог светског рата одлуком комунистичких власти 2 измештени на маргину, у заборав. Требало је да прође неколико деценија, па да те "сумњиве" писце српске авангарде између два рата крену поново да Токин је рођен 1894. године, у Чакову, румунском делу Баната, а школовао се у Вршцу и Темишвару. Након матуре долази у Земун. Дружи се са Станиславом Винавером и Тином Ујевићем. У Београду започиње новинарску каријеру. Пише текстове о позоришту, литератури, филму. Зачетник је филмске критике у Србији. У Првом светском рату био је добровољац. Прелази Албанију за заштитним батаљоном Врховне команде. Неко време борави у Паризу и сарађује са француским часописима. Враћа се у Србију 1920. године. Преводи књиге са француског, мађарског и бугарског језика. У Загребу 1925. године покреће први недељни филмски лист "Филм". За време окупације у Другом светском рату био је сарадник листа "Коло", због чега је и осуђен по завршетку рата. У затвору је у два наврата провео четири и по године. По издржавању казне, поново се враћа филму и новинарству. Умро је у Београду децембра 1953. године. Многи критичари сматрају Теразије првим модерним романом у српској књижевности. Ма колико такве одреднице биле релативне и бесмислене (уосталом, сваке године нас критичари упозоравају на ремек-дела која једва добаце до краја текуће сезоне), онај најпоузданији судија – време, одавно је дао зелено светло Токиновом роману. Осам деценија након настанка, Теразије су роман у којем налазимо и овај наш, данашњи Београд, град којим жаре и пале ратни профитери. Током последњих четврт века стасала је читава једна класа (да не кажемо раса) криминалаца, од свакојаког башибозука до сивих еминенција које креирају политику, наводно, суверене државе. Све време током читања Теразија лебди питање: зар се баш ништа није променило у односу на Токиново време, сем што је Београд израстао у 3 милионску метрополу, и по трећи пут током једног века понео одредницу послератни град? А сваки рат је насилни прекид континуитета свакодневице, ново мешање карата, после којег се по кратком поступку стављају ад ацта моралне норме, неизбежни услов за опстанак цивилизованог друштва. И није то специфичност само Балкана. Ни развијене демократије Западне Европе нису имуне на црну берзу, и све оне последице које носи послератно време. Ипак, са једном битном разликом у односу на Балкан: у том свету такви периоди имају ограничен век трајања. У нашем региону одсуство владавине закона и права носи тенденцију да се успостави као трајно стање. Али, ослушнимо Токина, како нам пре осамдесет година говори о нашем времену, Анно Домини 2015. "На јесен расписани су нови избори. Политичка атмосфера постала је неиздржљива. Поцепаност странака, хрватско питање, корупција, социјална питања, економска криза. После коњуктуре новца дошла је узнемиреност. После првих послератних година када су бујале велике афере, када се лако зарађивало, када се немилице трошило, када се мислило да су сва социјална питања ликвидирана законима и декретима, појавило се уверење да ништа није стабилно, да нема чврстог тла, да нема ничега што људе, друштво, па чак ни државу, изнутра, снагом, логиком и неумитношћу заједничке судбине, дубоком унутрашњом потребом везује и држи заједно. Људи, а најмање политичари, којима је била поверена судбина земље, односно који су себи приграбили то вођење, нису осетили ни разумели битност, садржај, генезу, праве потребе, стварне структуре и зато нису ни у приватном, ни у јавном животу били искрени, дубоки, праведни, чврсти. Несталност, нестабилност били су у свему и свима. И страх да не буду 'израђени' у људима, политици, друштву, трговини, пословима, књижевности, у свим манифестацијама живота. Све је било само глазура културе и фасада. Као што је Београд споља 4 већ личио на велику варош, на европску варош, американизирану како се радо говорило, а у суштини остао Београд миндерлука, ћепенака, ћевапчића, слава и оговарања. Склониште људи које запад још није сасвим освојио, а балканско још напустили нису. Контрадикција је било много. Свуда. Несвареног, нестабилног и прелазног." То нестално, прелазно време, из којег Београд никако да исплови, и ухвати чврст курс стабилности и континуитета, једино је време којим располажу јунаци Токиновог романа. У Теразијама су ликови углавном секвенце, јер животи наши само су минуте у миленијумском трајању Београда. Ђорђе Ђурић, београдски новинар, главни јунак Теразија, природом свога посла креће се по слојевима послератог српског друштва. Поред њега, романом дефилују припадници свих социјалних група. Упознајемо свет београдске периферије, сиромашне службенике који живе сиве, подстанарске животе у приземним кућама са авлијама на Палилули, Чубури, Врачару, Савамали, Дорћолу. Ту су и припадници монденског Београда са Теразија, скоројевићи и снобови, ратни профитери распоређени у скупштини и по министарствима, али и уметници и интелектуалци, сви они који чине београдску боемију. Ђорђе Ђурић је добри дух Београда, хроничар свога града. Познаје сваку улицу и кафану, све познатије београдске типове, странце, јавне женске, већину шофера, кочијаша и тамбураша. Ђорђе зна колико Београд има школа, болница, јавних купатила, фабрика, часописа, где су градилишта будућих палата. Све је то материјал за његове текстове и фељтоне, за белешке у рубрици Теразијске мисли. Редовни је посетилац кафане Москва где се у углу званом Порт Артур окупља београдска боемија: Тин Ујевић, Рака Драинац, Тоша Манојловић, шјор Иво Ћипико, Мони Були... У једном тренутку у Москви се појављује и Бошко Токин. Након краћег разговора, писац у друштву свог јунака Ђорђа Ђурића одлази у кафану Мали 5 Париз. Какав бисер постмодерног књижевног поступка! Какав савремен однос према стварности! А тек језик? Теразије као да су јуче писане, а не пре осамдесет година. Нигде патетике, натруха патријахалног и загушљивости која више прија мољцима него читаоцима. И одмах се намеће питање: како би нам изгледала послератна књижевност да су писци утуљене баштине били заступљени у школској лектири, да деценијама нису били интернирани у посебним фондовима библиотека, скрајнути од погледа читалаца? Али, како то већ бива, оно што вреди није само за једно време, и кад- тад исплива из заборава. За крај, ослушнимо још једном Токина. "Волео је Београд као уметник. Волео је Београд као могућност, а не као стварност. Ту стварност је и сувише добро познавао и она га није могла одушевити. Било је додуше у тој савремености много емотивних, и лепих, момената, али као целина, као начин живота, као склоп људи и интереса није могао ни најмање да га одушеви. Имао је и сувише критичарско око, сувише мисли, идеја, више песничког но што Теразије могу да дозволе. Није био површан, не онако друштвен како се тражи. И није поштовао ауторитете јер је видео њихову лабавост, јер је знао да је све велико далеко од 'јавног трга'."