Olga Kirillova

O PREVOĐENJU NEPREVODIVOG...


Odlomak iz članka
„O prevođenju neprevodivog. Srpski prevodi Borisa Akunjina“
(časopis „Mostovi“, Beograd 2010)

„Reč’razumevanje’ veoma je lukava. – Nehotice se stvara utisak da je ono jednokratan, po sebi konačan čin. U biti, to je pogled u beskonačnost. Pošten pristup sastoji se u tome da se ukaže na pravac koji razumevanju vodi i na stepen približavanja. Mi želimo da shvatimo događaje prošlosti, dela umetničke književnosti prethodnih epoha, ali pri tome naivno očekujemo da je dovoljno uzeti u ruke zanimljivu nam knjigu, pored sebe staviti rečnik ovog ili onog stranog, drevnoruskog ili čak savremenog ruskog jezika – i shvatanje će biti obezbeđeno.U stvarnosti, svako se saopštenje sastoji iz dva dela: od onoga o čemu se govori i od onoga o čemu se ne govori. Čitalac koji je unutar svoje kulture, snalazi se u tome. Za stranca ili čoveka druge epohe potrebno je specijalno objašnjenje.“ (j.M.Lotman). Razvijajući dalje ovu misao, M.L.Gasparov predlaže: “Komentar posvećen kvalifikovanom čitaocu može se ograničiti na Preciziranje pojedinosti, komentar za čitaoca početnika obavezan je da pruži pre svaga predstave o kulturi u celini (sve do uputstava: za lepo se smatralo to-i-to.
Pri prenošenju akunjinske književne realnosti krcate kulturnim, literarnim, istorijskim naznakama ( i u tom smislu postmodernističke) s ruskog kulturnog tla na srpsko, inostrano, bio je neophodan upravo „otvoreni prevod neprevodivog“: za čitaoca prevoda, koji se po pravilu nalazi van kulture originala, kvalitetan će biti onaj prevod koji uključuje, Kao neodvojivi deo, temeljit vantekstovski komentar teksta. U tom smislu tačno je rečeno: „Komentar – to je produžetak rečnika (kurziv – O.K.). Prevod počinje interpretaciju teksta, Komentar ga nastavlja.“(M.L.gasparov)
Sledći poetiku originala, redakcija srpskih prevoda B.Akunjina je odlučila da što više sačuva realije svakodnevnog života usije XIX i prvig godina XX veka, da tekstualni prevod proširi uvođenjem adekvatne istorijsko-kulturne informacije. Iako je bilo bojazni da će čitaocu detektivskih romanaclingvo-etnografski komentari zasmetati, da se komentar i laki žanr ne mogu ujediniti u jednim koricama, nama, je izgleda, uspelo da to savladamo.
Vreme(prevod prve knjige biblioteke „Avanture Erasta Fandorina“ izašao je 2004.godine) je pokazalo da je masovni ili, preciznije, široka čitalačka publika Borisa Akunjina pojava veoma složena, ali zasigurno ne označava čitaoce koji su nesposobni za dopunski intelektualni napor, ili od njega beže.
Ispostavilo se, takođe, da je onih koji su spremni da, uz igru, popune svoja znanja kroz Pojmovnik ( i više od toga) – mnogo, i da srpski čitalac ne samo da ne beži od dopunskih napora, već ih naprotiv želi. Pokazalo se i da su svesno akcentovane „teškoće“, naglasile osobenost B.Akunjina, proširile krug njegovih čitalaca i uzdigle kulturni staus izdanja. U svakom slučaju, čini nam se, da je literarni poduhvat ruskog pisca Borisa Akunjina pun pogodak, primer pravilno proračunatih napora svih učesnika u komunikaciji – pisca, čitaoca, prevodioca.

***

Naše iskustvo prevođenja B.Akunjina na srpski jezik svedoči da – u prenošenju talentovanog autora posredstvom talentovano izvedenog prevoda – ono istinski nacionalno, bez obzira na specifičnost, određenu nepristupačnost razumevanju van svoje sredine, i uz neizbežan dodatni čitaočev napor i vreme, mora da probudi istinsko interesovanje. Zahvaljujući upravo samosvojnosti ono postaje opšte ljudsko dobro, zaista zanimljivo svima – deo svetske kulture. Jer, složeni mehanizmi interkulturne komunikacije u krajnjoj liniji uvek funkcionišu po napred navedenom paradoksu odnosno zakonu koji je formulisao J.M.Ltman: Za komunikaciju smo zainteresovani upravo u situaciji koja komunikaciju otežava, a u krajnjoj liniji, čini nemogućom.
Neizvesnost uzajamnih napora učesnika kvalitetne komunikacije uslovljava i opravdava razlike među njima. Svako na svoj način oseća, razume i opisuje svet koji ga okružuje, ali niko pojedinačno nije sposoban da ga u potpunosti obuhvati i izrazi: vanjezička realnost može se izraziti samo uzajamnim naporima, i zato su svi učesnici u komunikaciji neophodni jedni drugima. „Postojanje mnoštva jezika jeste polazna, prvobitna situacija; na njenoj osnovi pojavljuje se, kasnije,težnja ka jedinstvenom, univerzalnom jeziku ( ka jedinstvenoj konačnoj istini), odnosno onoj sekundarnoj realnosti koju stvara kultura. Odnos između mnoštva i jedinstvenosti spada u osnovne, fundamentalne oznake kulture“ (J.M.lotman).

IZMEĐU MITA I IGRE


Odlomak iz monografije Olge Kirillove “ Između mita i igre. O Andrićevoj poetici”
( Beograd, Filip Višnjić, 1994.)
Naslov originala “ Между мифом и игрои“ ( Москва, РАН, 1992.).

Iz uvodnog dela:

Poreklom Bosanac, Andrić je nosilac tog naročitog tipa umetničke svesti u kojoj dominantnu ulogu igra razmeđa raznolikih nacionalnih kultura na kojoj se pisac formirao: kao stožerno u njegovom stvaralaštvu postavilo se pitanje života multinacionalne zajednice – jedan od globalnih problema našeg doba – koje pisac stalno filozofski osmišljava.
Stvaralaštvo Andrićevo, poniklo na raskršću istoka i Zapada, prošlosti i savremenosti, daje mogućnost da se naznači čitav niz uzajamno povezanih problema opšteg karaktera.
To je, pre svega, problem široko shvaćene kulturne „granice“ kao objekta istraživanja, a možda i najpotsticajniji rakurs u posmatranju jedne kulture u celini.
Kao objekat istraživanja, granica se posmatra kao „zona“ u kojoj dolazi do najintenzivnijeg kulturnog života (po M.Bahtinu). Granica je univerzalni pojam, granica nije samo ( i možda ne toliko) ona periferija u kojoj se „svoje“ i „tuđe“ poništavaju i gde su suprotstavljeni jedno drugom svojim neigodnim neprijateljskim oštricama, nego veza i prelaz. Istorija, kao i život sam, sve više se odigrava na tim granicama, međama, dodirnim tačkama i granica se od periferije polako pretvara u središte, u centar (B.H: Toporov).
Drugi problem jeste posebnost balkanskog mentaliteta i balkanskog modela sveta koji se izdvaja na osnovu „visokog stepena jedinstva balkanske duhovne kulture, osnovane na porivima Opštijim i snažnijim od realnih istorijskih, socijalnih, biografskih i drugih okolnosti“ T.V.Cvijan).
Treći problem tipološkog karaktera u čijem kontekstu Andrićevo delo dobija veći doseg i daje se razmatrati naporedo sa tipološki srodnim književnim pojavama, je problem pripadnosti Andrića određenom tipu umetničke pozicije koja preobraća nacionalno u univerzalno: Andrić uzima učešća u jednom od dominantnih procesa novog doba – estetskom osmišljavanju kategorija folklorno-mitološke svesti, za koju „mit niukoliko nije bajkovita, čak ni transcendentna stvarnost, nego stvarnost najrealnija, živa i štaviše, najopipljivija“ (A.F.losev).Pored njega su u istom tipološkom nizu takvi velikani književnosti XX veka kao što su Nikos Kazancakis, Konstantinos Kavafis, Isak Baševis Singer, Gabrijel garsija Markes...
Izazov za istraživače Andrićevog stvaralaštva predstavlja i proučavanje tipoloških sličnosti strukturnih parametara njegovog umetničkog sveta sa otkrićima latinoameričkog romana.
U istorijskom sklopu Bosne, gde vekovima, jedan pored drugog, žive islam, pravoslavlje, katolicizam, judaizam, Andrić vidi izvesno jedinstvo koje objektivno, u osnovnim crtama, reprodukuje konstrukciju ljudske zajednice i prenosi je u reči na takav način da se kod čitalaca mora javiti osećanje višeznačnosti. Pisac pri tome ostajeu okviruizrazito realistike slike sveta: istorijske činjenice su kod njega skrupulozno proverene u arhivskoj građi,realije lokalnog života su potpuno doživljene, junaci odeveni u nošnje i govore istim jezikom onoga kraja ii mesta u kome su došli na svet, ali taj skroman sklop doseže do univerzuma, iza tankog sloja početnog primanja teksta stalno se čuje hučni muk večnosti – onaj“univerzum kasabe“, u čijem se prostoru kvantitet pripovedenja na magičan način pretvara u kvalitet otkrovenja.