Tafil Musović

Crtica iz autobiografije


Potreba ili želja ? Možda i jedno i drugo. Ili kada je potreba želja, a želja potreba. Ne činiti ništa je možda jedino stanje kada se želja i potreba potiru, nestanu u udaru trepavica kada se oči sklope. Zvuk tišine i beskrajna praznina mraka obesmišljavaju želju.
Moje oči su svedok koji nikada ne svedoči. Moje oči pamte ćutke. Moje oči imaju predele gde sve što su videle spuštaju u prostor zaborava. Jedino belina ima ulogu buđenja onog što je zaboravljeno. Sve što se pojavi ja prepoznajem i bez reči imenujem. Bojeći belinu. Nemo, nudeći joj nenametljivo postojanje. Belina nestaje u nastajanju jednog sveta koji će neki drugi, možda, drugačije nazivati. Moji znaci i simboli u jednom trenutku nisu više samo moji. Njihovo postojanje zavisiće od drugih. Momenat njihovog odvajanja od mene izaziva radost u meni.
U mojim očima nema mesta za želju, jer želja skriva suštinu. To moje oči znaju. Ne znajući da znaju.
Sva moja stanja su stanja potrebe. Sva moja delanja su delanja iz potrebe. Jedino suština nema potrebu postojanja.
Da li je nada isto što i želja? Može li ona da bude moje prekoračenje, korak do želje? Odakle nada u meni?
Ne mogu reći da se nisam nadao. Jesam. Još uvek se nadam.
Nadao sam se ozdravljenju i onda kada nisam znao šta je ozdravljenje.
Nadao sam se svakom novom jutru. Svakom danu. Svakoj noći, gde je mrak kao veliko ogledalo u kojem se ogledao moj duh videći u nadi da su početak i kraj jedno te isto. Zavisno odakle se gleda.
Nadao sam se prijateljima, i ako sam s vremenom neke nove dobijao i neke stare prijatelje gubio, primećivao sam kako se ravnodušnost spušta na moja ramena kao prašina koju je teško otresti.
Nada je nevidljivi žar koji u nama tinja, ne ubrzavajući naše udare srca, jer ubrzani otkucaji srca stvaraju plamen koji na svojim jezičcima nosi želju.
Želja je svetlost čula. Nada je uspon nakon pada.
Slikarstvo je potreba koju je čovek stvorio. Jedino što sam znao o slikarstvu, od sámog početka mojeg bavljenja njime, bilo je da će to biti dugačak put. Ta dužina podrazumeva sve. I ništa. Jedino značajno jeste putovanje. Uspešni ili neuspešni rezultati u radu, samo su stanice na putu. Tuga i radost ulaze i izlaze na ista vrata, donoseći sa sobom svoja obeležja, kao godišnja doba. Umetnost je sinonim za reč slikarstvo. Slikar je postao umetnik. To je kao aristokratska titula za slikare, iza koje se skriva sva običnost ovog zanata. Reč umetnost je teret na prstima slikara. Ona je magla u kojoj se halapljivost i prostota ambicije bezbedno prerušavaju u ugodnu pojavu.
Slikarstvo sa mnogo truda izdržava sve izazove novih medija. Danas je slikarstvo na samrtničkoj postelji. Ovog bolesnika na smrt, vešto našminkanog od strane kritičara, kustosa muzeja i galerista, galerije i muzeji pokušavaju da proglase zdravim. Stari zanat je na izdisaju. Ova veština opstaje još samo na ponekim kursevima za amatere gde se na brzinu postaje priučen slikar, jer u ozbiljnim školama za umetnost novi mediji su mnogo privlačniji za studente.
Nakon kursa, kursisti potajno sanjaju Van Goga u obliku duge.
Tradicionalno slikarstvo se pretvorilo u imataciju. Ideja je postala sadržaj slike. Tehnika sprovođenja tih ideja nije važna. Ona se može preuzeti od bilo koga. Kad obezvredimo proces izvođenja ideje, ona liči na Saturna koji jede svoju decu.
Postmodernizam je eufemistički pojam za nemoć slikarstva i umetnosti uopšte. Ekspresionistički izraz bez emocije jeste formula postmodernizma. Ideja je ta koja drži emociju pod kontrolom, ne da bi je usmerila ka pravom mestu, već iz sopstvene narcisoidnosti. Isprazni gest slikareve četke pri slikanju jeste zahtev ideje, a ne zahtev emocije. Emocija poništava estetiku, dajući život novim oblicima kojima se nismo nadali. Momenat kada nešto nepoznato vodi našu ruku, trenutak izvan znanja i neznanja, a to nepoznato nije ni bog, niti neka natprirodna sila, to je tren kada našu ruku usmerava mašta i svet vizija.
Novih priča neće biti, jer nijedan od problema koje je čovek sâm stvorio nije rešen. Forma tih večnih priča će se menjati, ili će zavisno od mode biti uobličavana, ali autentičnost umetničke slike, pod uslovom da zadovoljava sve zahteve, formalne i sadržinske, zavisiće od stepena iskrenosti slikara.