Uncategorized

10 knjiga za opasno leto

Summer Evening With Storm Clouds, John Constable

 

Požnjeti najveće uživanje od života znači: živeti opasno. (iz knjige Fridrih Niče, Štefan Cvajg, izdanje Gradca)

 

 

1. Nasilni grabe Carstvo nebesko, Flaneri O’Konor

 

Roman objavljen 1960. (u izdanju Kontrasta kod nas 2023) je kapitalno delo takozvane američke južnjačke gotike. Žanr se odlikuje stalnim sukobom realističkih i fantastičkih elemenata, upotrebom groteske, ironije, a likovi su često obeleženi individualnom crtom koja upućuje na neobičnost, iščašenost ili ludilo. Geopoetička odrednica američkog juga 19. i 20. veka donosi motive opadanja aristokratije, robovlasništva i rasnih sukoba, kao i religijskih: protestanata i katolika. Svojstva ovog pravca primećuju se kod Foknera, Tenesija Vilijamsa, Harper Li, Makartija i – Flaneri O’Konor. Roman je drama inicijacije mladog Tarvotera, koji se nalazi rastrzan između sudbine i slobode:

,,Postavši siroče u mladosti, Fransis Marion Tarvoter, kidnapovan od strane svog dede-ujaka Mejsona, u zabačenoj, izolovanoj kolibi obučavan je da postane prorok. Nakon Mejsonove smrti, Tarvoter započinje putovanje – fizičko: do doma učitelja i ujaka Rejbera, i duhovno: unutrašnje gibanje između sakralnog i profanog, vode i vatre, dobra i zla. Nakon brojnih pokušaja da „civilizuje Tarvotera, tačnije da napravi od njega obrazovanog modernog čoveka, Rejber smišlja plan da vrati mladića na farmu gde je odrastao u nadi da će mu suočavanje sa prošlošću omogućiti da je ostavi iza sebe. Tarvoter se opire „prosvetiteljskoj reformi“ učitelja-ujaka isto kao što se opirao „verskoj reformi“ dede-ujaka, ali u traganju za sopstvenom sudbinom u pandemonijumu američkog juga, „glasovi“ koje povremeno čuje otkriće mu da put nasilja i put milosrđa možda nisu dva različita puta.“ (sa korica knjige)

 

2. Putovanje nakraj noći, Luj-Ferdinad Selin

 

,,Knjiga za koju je Bukovski rekao da je ‘najbolja u poslednjih dve hiljade godina’, jedna je od onih koje su presudno obeležile književnost XX veka. Do tada neviđeni izliv nihilizma, cinizma i ruganja ratništvu i herojstvu šokirao je mnoge kritičare, ali i oduševio francusku čitalačku publiku.

Stilom koji na čitaoca deluje kao da mu autor neposredno govori, Selin opisuje doživljaje svog junaka u Prvom svetskom ratu, njegova putovanja u kolonijalnu Afriku i Njujork, i na kraju, povratak u posleratnu Francusku, gde otvara lekarsku radionicu.Jezik romana apsolutno je originalan – povremeno jezik ulice i podzemlja, povremeno liričan i intelektualan. Prema Selinovim rečima, njegov ključni izum je neposredna emocija, proizašla iz direktnog izražavanja pojava koje ga okružuju.“

 

„Čovek je human otprilike isto onoliko koliko i kokoš ume da leti. Kad je iz sve snage šutneš u guzicu, kad je zvizneš limuzinom, može da se vine čak do krova, ali se odmah vraća na bunjište da pokljuca šta ima. To joj je priroda, ambicija. Isto važi i za nas, u društvu. Prestajemo da budemo najcrnja govna samo kad nas snađe katastrofa.“ (iz intervjua sa Selinom)

 

 

3. Moje nagrade, Tomas Bernhard

 

 

“Thomas Bernhard smatrao je da je od austrijskoga nacionalsocijalizma gadniji samo austrijski katolicizam. Bio je opsjednut svojom domovinom, zauvijek ju zaduživši delikatnim – patriotizmom prijezira. Osjećao je nelagodu pred društvenim ceremonijalima, ali je, kao relativno mlad pisac, prihvaćao da ga nagrađuju za romane u kojima se rugao domovini. U knjizi ‘Moje nagrade’ objašnjava to konstatacijom da mu je uvijek bio potreban novac. I opisuje kako je od Nagrade Julius Kampe kupio jedan vrlo lijep auto, triumph herald, pravo remek djelce britanske industrije, s kožnatim sjedalima i komandnom pločom od tikovine, i kako je, negdje pred Opatijom, neki Jugoslaven prešao u suprotnu kolovoznu traku i zabio se ravno u njega: ‘Udarac me izbacio iz automobila, no smesta sam ustao, kao da mi nije ništa. A automobil dotičnog Jugoslovena bio je potpuno demoliran. Vozač je izašao iz olupine i urlajući pobegao, a žena je za njim vikala: Idiota! Idiota! Idiota! I tako je od triumph heralda ostala samo gomila lima, a nagrada Julius Kampe izgubila je svoj smisao.’

Kad ih više nije mogao uživo otrpjeti, sve te mračnjake, malograđane i šparne hrčke, naciste i katolike, Thomas Bernhard odustao je od svih njemačkih i austrijskih nagrada: ‘Ali nijedna nagrada ne predstavlja čast… čast je perverzija, časti nema na čitavom svetu. Ljudi, rekao bih, pričaju o časti, a reč je zapravo o bezobrazluku, svejedno o kakvoj je časti reč. Država, rekao bih, svoje radno sposobne građane obasipa počastima, a u stvarnosti zasipa ih perverzijama i bezobrazlukom.’ “ (Miljenko Jergović, izvor: Thomas Bernhard: Moje nagrade (jergovic.com

 

 

4. Tajna istorija Bajine Bašte, Svetislav Basara

link do knjige: https://zlatnoruno.com/proizvod/tajna-istorija-bajne-baste/

 

Kako je prvo izdanje knjige pre više od deset godina bilo poznato samo uskom krugu čitalaca, izdanje Zlatnog runa 2023. godine dočekano je gotovo kao premijera, skrenuvši pažnju književne javnosti na delo koje stoji u ravni sa Basarinim najboljim knjigama. Jer ona poseduje sve ono što Basaru izdvaja na književnoj sceni: konstantno mešanje realnosti i mašte, ironiju, osobenu perspektivu iz koje posmatrani događaji bivaju razotrkiveni u svoj svojoj tragikomičnosti, lucidne društvene i političke uvide i komentare. Već romaneskna organizacija vremena (od postanka sveta do 1945. i od 1945. do odlaska cirkusa ,,Adria“) dosta govori o perspektivi pripovedača koji stvara hroniku jedne varoši: Bajina Bašta postaje pozornica na kojoj se prikazuju scene u rasponu od  legendi, preko ozbiljnih političkih sukoba i društvenih pomeranja, pa sve do prostonarodne lakrdije i karnevalizacije stvarnosti.

 

 

Autorovo rodno mesto polako postaje glavni junak i glavni predmet proučavanja i prikazivanja pripovedača, koji se u tom poslu koristi svojim sećanjima, pričanjima i glasinama iz naroda, ali i zvaničnim podacima i dokumentima. Ipak, baš kad se čitalac veže za verodostojnost nekog fakta, pripovedač ume da izneveri i da odjednom falsifikuje i izokrene sve u šta se do tad verovalo, relativizujući i razotkrivajući skrivene osobine i namere sukobljenih junaka. Tako se u jednom, u srpskoj književnosti retko pominjanom, mestu otvara prostor za otkrivanje univerzalnih istina o mentalitetu jednog naroda i čoveku kao društvenom i biću uopšte, a te istine su, premda ublažene humorom, često opore.

 

5. Tvoj sin Huckleberry Finn, Bekim Sejranović

 

Upoređivan sa Knausgorom, Sejranović je bio jedan od najosobenijih glasova južnoslovenske književnosti, a njegovo delo ostalo je aktuelno i nastavlja da interesuje čitalačku publiku. Iako je takozvana autofikcija sve samo ne nepoznata u savremenoj književnosti, Sejranović je ipak primer ekstremne bliskosti ili gotovo potpunog podudaranja autora i pripovedača. Surovi realizam je po sredi: nema izmišljanja pripovedača, junaka, događaja; vlada, ili se tako čini, suvereno načelo istinitosti. Verovatno je to ono što i čitaoci prepoznaju kao smelost u književnosti: pisati o sebi kao o drugom, to jest jednako nemilosrdno prodreti u intimu. Naravno, to je sve ipak jedna književna iluzija, jer iako je perspektiva subjektivna, subjekt je sam pisac; samim tim i stvarnost koju on vidi postaje jedna čudna, stvarnost čiji se delovi uzimaju za prikaz u tekstu. I Bekim zna da prikazuje: od pejzaža, iskustava, sećanja i sve tako do jednog neprimetnog preosmišljavanja ili traženja smisla (u) realnosti.

Događajna osnova ovog romana je plovdiba Savom i Dunavom od Brčkog do ušća Velike Morave u Dunav, u koju su se pre sada već skoro dvadeset godina uputili Bekim i njegovi prijatelji Peter iz Norveške i Moku iz Japana. Moku je celo putovanje zabeležio u sjajnom dokumentarnom filmu ,,Od Tokija do Morave“ (From Tokyo to the Morava river / Od Tokija do Morave (youtube.com) Iako ima elemente zabave i humora, ovaj put nije bekstvo u bezbrižnost koliko je suočavanje sa sobom.

 

 

6. Filozofija pešačenja, Frederik Gro

 

Videti nevidljivo u vidljivom. Antropologija, sociologija, književnost, mistika, urbanistika, politika i najposle filozofija pešačenja. U velikom broju kraćih tekstova autor se osvrće na najpoznatije šetnje i pešačenja (Ničeove, Bodlerove, Gandijeve, Rusoove) ali i na glavne osobine pešačenja: sloboda, samoća, energija, tišina, večnost… Glavna misao ove ideologije pešačenja reklo bi se jeste aktivna usmerenost protiv brzine, mehaničnosti, bezličnosti i zanemarivanja ,,unutrašnjeg zbivanja“. Pešačenje se vidi kao veza sa prirodom, koja ponovo uspostavlja balans između čoveka i prostora i vremena: ,,Žurba ubrzava vreme. Ono prolazi brže i dva sata u žurbi skraćuju dan. Dani provedeni u šetnji su duži, oni čine da živimo duže, kao da smo svakom satu, svakom minutu, svakoj sekundi dopustili da diše, da se produbi umesto da ih na silu spajamo. Razvlačenje vremena prostoru daje dubinu. To je jedna od tajni hodanja. Dok hodamo, prisustvo se uspostavlja. Dok hodamo, nije važno što se približavamo, već što svet prodire u telo.“ (sa korica knjige)

 

 

7. Mediteranski brevijar, Predrag Matvejević

link do knjige: https://zlatnoruno.com/proizvod/mediteranski-brevijar/

 

Klasik morske literature. Tekst nastao na temeljima dubokog poznavanja obimne građe i iskustva. Tekst žanrovski varira od (kulturne) istoriografije i antropologije do putopisne proze. Donosi veliki i značajan sadržaj u nezamarajućoj i neobavezujućoj formi. ,,Glas koji dolazi iz Srednje Evrope – iz kontinentalnog sveta, sa širokih hrvatsko-panonskih nizina – napisao je, evo, genijalnu knjigu o Mediteranu, nepredvidivu i blistavu, koja jednako obogaćuje kulturnu istoriografiju kao i književnost o moru s njenim hiljadugodišnjim bogatstvima, koja su ravna blagu potonulom u morske dubine. Predrag Matvejević je u isto vreme čovek s obale. Rođen u Mostaru, u Hercegovini, samo pedesetak kilometara daleko od Jadrana, očaran već u detinjstvu rekom i mediteranskim podnebljem, pitao se zašto je rub uz more ponegde tako uzak a razmak kratkotrajan ili pak zbog čega pojedini stanovnici, odmaknuvši se od morske strane, menjaju odjednom običaje i pevaju drugačije pesme.“ (Klaudio Magris)

,,Otoci su također mjesta sabranosti i smirenja, kajanja i ispaštanja, zatočeništva i izgona. Na njima se podižu samostani, zatvori i azili, ustanove koje odaju ili potvrđuju otočke strasti i nastranosti. I najsretniji među njima, poput Atlantide, tonuli su u morske dubine zajedno sa svojim blagom. Gotovo svaki otok čeka da se na njemu dogodi nešto važno ili neobično: da brod pristane iz nepoznata kraja, da se iskrca posada sa dobrim vijestima, da neki kapetan nagovjesti nešto drugo i drukčije. Čini se da otočani imaju više vremena za čekanje od ostalih – čekanje je možda obilježje njihova vremena.“ (Mediteranski brevijar, str. 14)

 

 

 

8. Opasno leto, Ernest Hemingvej

 

Hemingvej se pedesetih vraća u Španiju, i o Španiji tom prilikom piše, potpuno u svom maniru: koncizno, žustro i tvrdo. Izvor inspiracije se za njega nalazi u životu, on ga posmatra i prenosi kakv jeste, toliko verno da se ne mora sve i naširoko kazati. Vešt prozaista, novinar, avanturista, putnik, zagovornik aktivnog principa i herojstva, predočava ovoga puta neobičan fenomen i intrigantan sport: borbu s bikovima. Na glavnoj sceni su dva matadora koji se bore u duelu, ali pripovedno oko nije moglo da se zadrži na prenosu ili sportskom komentaru, već se u tekstu fokus širi i naoko se tek nazire, ali se čitaocu s nepogrešivom preciznošću urezuje utisak same španske stvarnosti, da ne kažemo pomalo patetično i ,,strasti“.  Jer i sama borba na trenutke gubi oblike narodne zabave i shvata se s ozbiljnošću i ne patetično kao ples sa smrću.

,,Možete da prisustvujete na stotinak borbi s bikovima, a da nikad ne vidite pravi resibijendo, a iz vrlo prostog razloga: tako je opasan da je malo matadora koji žele da ga izvedu. U svojoj savršenoj formi, koju sam video nekoliko puta kako je izvode nekadašnji matadori Mondenjo i El Viti, koji su to radili profesionalno, matador čini sve što i ,,obični koljač“, ali umesto da juri napred bika i presreće na pola puta, on stoji nepomičan kao kip i dozvoljava da mu se bik približi i tada mač usmerava na pravo mesto. To je najuzbudljiviji pogodak i obožavaoci su oduševljeni ako se izvede kako valja. Hemingvej je veoma voleo resibijendo i za njega je to predstavljalo krajnju misteriju u borbi sa bikovima.“ (iz predgovora Džejmsa A. Mičenera)

 

 

 

9. Niko i ništa u Parizu i Londonu, Džordž Orvel

 

,,Jedan od najvećih engleskih pisaca, Džordž Orvel (1903-1950), poznat je širom sveta po svojim romanima Hiljadu devetsto osamdeset četvrta i Životinjska farma, protestima protiv izdaje istine i slobode u današnjem svetu. Prethodno je objavio nekoliko izuzetno modernih autobiografskih knjiga (Niko i ništa u Parizu i Londonu, Burmanski dani, Kataloniji u čast, itd.) i, uz Hemingveja, jedan je od prvih pisaca koji su novinarstvo uzdigli do vrhunske literature. Niko i ništa u Parizu i Londonu je njegov prvi roman. Napisao ga je u svojoj 27. godini, posle nesvakidašnjeg eksperimenta, kada je namerno odabrao život među bednicima, žrtvama modernog društva. Ova knjiga je uzbudljivo svedočanstvo o tom iskustvu, a likovi kao što su Boris, Šarli, Mario, Pedi, Bozo ostaju zauvek urezani u sećanje svakog čitaoca.“

,,’Milost!’ rekao sam. ’Zar ti misliš da sam došao ovamo radi milosti? Misliš da sam platio hiljadu franaka za tо?’ Kunem vam se, dame i gospodo, da nema idiotskih zakona koji nam oduzimaju slobodu, ubio bih je u tom trenutku. Ah, kako je vriskala, kakvi gorki krici agonije! Ali nije bilo nikog da ih čuje; tamo dole, pod ulicama Pariza, bili smo sigurni kao u utrobi piramide. Suze su joj tekle niz lice i spirale puder u dugim prljavim mrljama. Ah, kakvi nepovratni trenuci! Vama, dame i gospodo, koji niste razvili ta suptilnija osećanja ljubavi, vama je takvo uživanje skoro nezamislivo. A ni ja, sada, kad je mladost prošla – ah, mladost! – nikada više neću videti život u tako lepom svetlu. Svršeno je s tim.“ (Niko i ništa u Parizu i Londonu, str. 16-17)

 

 

 

10. Sloboda, Džonatan Frenzen

 

Iskustvo čitanja ovog romana je ogromno, jer iako je u fokusu porodica Bergland, Frenzen pokriva gotovo sve važnije savremene teme i tako dostiže složeni društveni roman. Naročito za nas, sa ove strane okeana, značajno je videti kako funkcioniše savremeno američko društvo iznutra. Tematski, dakle, krećemo se od porodičnih odnosa, terorizma, američke unutrašnje i spoljne politike, globalizacije, rasizma, ekologije, konzumerizma…  Do svega toga stiže se preko Berglandovih, porodice čiji su članovi glavni junaci, i koji, uzgred, dobijaju gotovo jednako prostora u romanu. Porodica kao centar velikog romana samim tim sugeriše na svoj pad. U skladu sa Frenzenovim društvenim realizmom, pad je uslovljen spregom socijalnih i psiholoških faktora. Peti (koja drži najviše pretenzija da bude glavni junak) poreklom je sa istočne obale, iz dobrostojeće kuće, sa teniskim terenom, dobrim obrazovanjem i svim što ide uz time intoniran tipičan ideal ako ne sreće, onda građanskog (samo)zadovoljstva. S druge strane je Volter, poreklom iz siromašne porodice, ali spretan i pre svega pametan i disciplinovan, čime mu je uzlazno kretanje na društvenoj lestvici obećano. Peti je neuspela košarkašica, ali izvrsna i krasna majka a Volter je pravnik i ekološki aktivista. Oni su skupa prototip savremene prosvećene porodice više srednje klase u potrazi za, očigledno, glavnom preokupacijom čoveka: srećom. Samim tim je na ispitu slobode. Nečega što makar liči na ,,pravu“ slobodu, naravno, nema ni na vidiku, a pojam o slobodi se krivi u zavisnosti od različitih, a to je u savremenijim proučavanjima književnosti sveprisutno, poimanja identiteta, koji nose svoja preimućstva u odnosu na ono što sloboda, navodno, nije. Sve se to događa usred velikih čeljusti društvene mašine na prelasku u novi milenijum. Roman je ispripovedan bez premca, a najveći poduhvat je promena pripovedača, koji od onog ,,klasičnog“ posmatrača priče postaje neko drugi. A taj drugi je sama Peti, koja piše svoju autobiografiju (kao dopunu prethodnom pripovedanju koje je iznelo glavne događaje) za potrebe psihoterapije. Značajno je što ona o sebi piše u trećem licu, trudeći se da bude objektivna (dakle kao pripovedač romana u romanu).  Taj postupak podseća na uvek prisutnu subjektivnost pripovedanja i daje posebnu dubinu događajima.

 

Sve knjige možete naći u našoj knjižari u Svetogorskoj, a na našem sajtu možete naći izdanja Gradca i Zlatnog runa.