V. V. Rozanov je jedan od najneobičnijih, najoriginalnijih ljudi koje sam u životu imao prilike da sretnem. To je pravi unikum. U njemu su bile tipično ruske odlike, i istovremeno on nije nalik ni na koga. Meni se uvek činilo da je on začet u mašti Dostojevskoga, i da je u njemu bilo nečeg nalik na Fjodora Pavloviča Karamazova koji je postao pisac. Po spoljašnosti, začuđujućoj spoljašnosti, ličio je na riđeg kostromskog mužika. Govorio je snižavajući glas do šapata i pljuckajući. Najfrapantnije misli on bi vam govorio na uho, pljuckajući (…) Njegov književni dar bio je zapanjujući, najveći dar u ruskoj prozi. To je prava magija reči. Njegove misli mnogo su gubile kada ih izlažete svojim rečima (…) Rozanov nije bio neprijatelj Crkve, nego samoga Hrista koji je „opčinio svet lepotom smrti“. U Crkvi se njemu mnogo šta dopadalo. U Crkvi je bilo mnogo puti, mnogo putene topline. Govorio je da će voštanu sveću pre zapaliti Bogu: sveća je konkretno čuvstvena, a Bog je apstraktan (Nikolaj Berđajev).
Kada jednom taj mislilac, pored svih svojih slabosti, u nekim svojim sagledanjima isto tako genijalan kao Niče, a možda čak izvorniji od Ničea, prvobitan u svojoj antihrišćanskoj suštini, bude shvaćen, pokazaće se da je on kao pojava maltene opasniji i da zahteva veću pažnju Crkve nego L. Tolstoj, bez obzira na svu sadašnju razliku u društvenom uticaju tih dvaju pisaca (Dimitrije Mereškovski).
