Knjiga eseja Na ivici – objavljena davne 1987 – bila je prva knjiga „Gradca“ u ediciji Lađa, da bi sada, posle trideset i jedne godine, bila stota u ediciji Alef, što mi čini veliku (a rekao bih nezasluženu) čast.
Mnogo se štošta u tom dugom međuvremenu dogodilo i promenilo, „prolaženje obličja ovog sveta“ ubrzalo se neuporedivo dramatičnije nego što sam – dok sam nadahnut spisima Fjodorova, Berđajeva, Genona, Špenglera, Kastorijadisa i Viriloa pisao ove eseje – mogao i sanjati. Nisam se od tada pomerio sa te ivice, sa granice shvaćene u njenom metafizičkom značenju – nije to ni bilo moguće – samo sam ivicu iz spoljašnjeg sveta, iz koga sam u ono vreme (u nemogućnosti da iskočim iz sopstvene kože) hteo bar pisanim putem da iskočim ili da iz sveta išetam hodajući po vodi – samo sam, kažem, ivicu premestio (lil je, pre, ona premestila mene) – unutra, cinik bi rekao: na mesto zločina sa koga sam svojevremno pobegao, da bih mu se na kraju vratio…
S.B.
