naslovna fotografija: Ham u ,,Kraju partije“ (izvor: SFGATE)
Funkcija tela u dramama Samjuela Beketa
U velikoj meri ona se mogu odrediti kao necelovita, ili na neki način oštećena. Čak ni kad kažemo ,,oštećena’’ ne možemo mnogo pogrešiti. Taj pridev nije prva asocijacija na epitet za ljudsko telo, već pre za robu ili za mašinu, a to nas vodi sigurnim putem ka ideologiji Beketovog teatra, gde su likovi obeleženi post-humanističkim odlikama, atrofiranom ljudskošću ili čak post mortem pojavnošću. Pored jezika, korporalna ekspresija je bitna odlika Beketovog dramskog mehanizma. U korpusu dela kojima ćemo se baviti (Čekajući Godoa, Kraj partije, Igra, Srećni dani, Krapova poslednja traka) gotovo da nema idealnog, čak ni ,,normalnog’’ tela. To se uvek može pripisati potrebama alegorije i celokupnoj slici i misli o čoveku autora. Na tom se mestu i na taj način pocrtava egzistencijalistička perspektiva, nesavršenost i žuljanje ljudske egzistencije. Rečju, ukida se iluzorna forma, ogoljuje se i istovremeno inkarnira nesrećni ljudski duh. Pocrtava se čovekovo stranstvo u možda izmišljenom carstvu lepote. ,,Nenormalno’’ postaje novi humani standard.
Jedno od pitanja koje otvara ovakva postavka je pitanje same normalnosti. Zbog čega su ova tela nenormalna? To je pitanje koje nas dovodi na tlo studija koje se bave invaliditetom (disability studies). Tu se razmatra o konceptu normalnosti tela i o tradiciji invalida, koja se prati još najkasnije od Starog zaveta. U opšteprihvaćenom društvenom poimanju, koje je podložno stereotipizaciji, invaliditet je usko povezan sa autsajderstvom. Tako se struje poricanja invaliditeta i distanciranje od istog nazivaju normalizam ili ejblizam. Već sa ovim pojmovima Beketova drama stupa u dijalog, zamenivši normalnost obogaljenošću. U saglasju sa pojedinim proučavaocima invalidnosti koji razmišljaju o invaliditetu kao o univerzalnom ljudskom stanju Beket gradi svoje likove. Njihov identitet je ukorenjen u ćopavosti, bila ona duhovna ili fizička. Ova druga samo još dodatno otvara jedno političko polje, koje po nekim autorima predstavlja jedno od prvih u evropskoj književnosti[1] koje pristupa invalidnosti u duhu savremene nauke. Ono se odnosi na institucionalno lečenje i rehabilitaciju, koje nenormalno leče do normalnog; a svest o normalnom telu se, simptomatično, javlja naporedo sa eugenikom. [2]
Šekspirov Ričard III je paradigmatičan primer književnog junaka sa kompleksom invalidnosti, koju je kao poremećaj proučavao Frojd[3]. Nasuprot njemu stoji i teorija Alfreda Adlera o ,,super bogaljima’’, kakav bi mogao biti Hefest, tj. o onima koji kompenzuju nedostatak u pozitivnom kraju spektra ponašanja. Ta dva modela su, barem u nekom značenjskom sloju, prisutna u ,,Kraju partije’’. Ham je u nekim situacijama prikazan na Frojdov, a Klov na Adlerov način. Međutim, ta se slika brzo i često dezintegriše, što zbog toga što između Hama i Klova postoji neka doza međusobne zavisnosti, što zbog toga (a to je dvostruki paradoks) što Ham zadržava polugu moći u svetu očigledno oslobođenom bilo kakve hijerarhije. Postoji, s druge strane, jača i doslednija paralela između Hefesta i Klova. Hefest je oličenje volje za povratak: kao bogalj odbačen sa Olimpa kuje (sic) plan da se na njega vrati. Varijacije mita su različite, pa biva uobličen i u figuru lakrdijaša, koji se sprda sa sobom i sa bogovima Olimpa. Klov je, sudeći po perifernoj retrospektivnoj priči, takođe odbačen, samo što, nasuprot Hefestu, dobija (anti) očinsku figuru u Hamu, koja mu, po čudnoj zakonitosti urušenog sveta, ne da da izađe na drugi kraj putovanja. Ono što Klova sprečava nije ipak Ham, već to što na svetu više ničega nema, nema kuda da se otputuje uprkos pripremi. U komadu se, i to odstupa od ,,norme’’, ne žali za dobrim životom, niti se on čak želi; tamo, naprotiv, postoji strah od bilo kakve šanse za novi životni ciklus. To će reći da se obogaljenost prihvata kao činjenica, a sam život postaje ono što treba izlečiti i izvesti do neke zamišljene normalnosti.
Neg i Nel u ,,Kraju partije“, izvor: Irish Repertory Theatre https://irishrep.org/show/2022-2023-season/endgame-2/
Tema ljubavi je našla mesto u Beketovoj predstavi nepokretnih tela. U drami ,,Igra’’ ljubavni trougao postaje ravna linija od tri urne i tri glave koje iz nje govore. Ne može se sasvim precizno ni govoriti o ljubavi, već o mehaničkom ponavljanju trica i kučina koje su same okolnosti preljube. Ovde bi se, uslovno rečeno, moglo govoriti o emotivnoj obogaljenosti. Tela nemaju, čini se, toliki izražajni potencijal kao u nekim drugim dramama. Čisto kao kuriozitet pomenućemo Montenjev deo Eseja ,,O šepavcima’’, u kom komentariše grčki navod da ,,hromi ljudi to najbolje rade’’, što britko potkrepljuje mišljenjima stare medicine o kruženju sokova, koje kod ljudi oduzetih nogu ostaje koncentrisano oko genitalija.
(Savremena adaptacija ,,Igre“ na filmu: https://www.youtube.com/watch?v=s2QJ0FYE3pw)
U drami ,,Srećni dani’’ ponovo imamo dva invalidna tela. Vini, koja je zakopana do pola u humki, i Vilija, koji je veliki deo komada nepokretan, i tek na kraju, doduše jedva, pokreće svoje telo. Jedno od glavnih ,,dešavanja’’ drame je to što je Vini potonula do guše u drugom činu, što je ne sprečava da proživi još jedan ,,srećan dan’’. Reklo bi se da ovde ima prostora za politizovanje nepokretnog tela: ,,kretanje je za one koji mogu da se pokrenu poduhvat koji zaslužuje bar detaljan opis, ako ne i duže razmišljanje.’’[4] Dakle, ne samo što se Vini prema svom invaliditetu ponaša ,,normalno’’, već Beket to i dodatno pocrtava opisujući do tančina svaki njen pokret. Vini i Vili se izuzetno dobro uklapaju u jedan govor Ničeovog Zaratustre, koji se upravo tiče bogalja. ,,vidim i viđao sam nešto još gore (od fizičkih nedostataka, prim. Đ. N.)… naime ljude kojima sve nedostaje osim onoga što imaju previše – ljude koji nisu ništa drugo do jedno veliko oko ili jedna velika usta – takve ja smatram obrnutim bogaljima.’’[5] S druge strane, Vilijevo ime podseća na englesko za volju: ,,Volja – tako se zove oslobodilac i onaj koji donosi radost: tako sam vas učio, prijatelji moji! A sada naučite ovo: sama volja je još zatočenik.’’[6] Vini je dakle izopačena pojava, nedovršena ili upropašćena, ropska egzistencija, a Vili je mogućnost izlaza. Vili je, na kraju komada, na korak da nadvlada Vini, ali Vini ,,pobeđuje’’ i ta se ispražnjena borba vraća na početak, što je tipično za Beketa.
Studije invalidnosti zahtevaju odmicanje od ideologije normalnosti i prihvatanje nesavršenosti, nečistosti i bolesti tela. ,,Normalno’’ telo je ono koje ima mogućnost da postane ,,nenormalno’’ i stoga ostaje u granicama društvenog konstrukta, kao što to bivaju i ideal zdravlja, morala. Ta okolnost se srećno kombinuje sa Beketovom filozofijom, pa su i njegova tela, iz ovog ili onog razloga, gotovo uvek u fazi raspadanja; raspadanje se širi na njihov govor, radnju, na celo biće drame.
Cikličnost Beketovih drama se može dovesti u vezu sa ovim: ako je u platonističko-hrišćanskoj tradiciji telo bilo zatvor duha, koji se konačno oslobađa i vraća tvorcu, kod Beketa nema onoga koji oslobađa, ali telo svakako zadržava svoje materijalne osobine; zato se raspada do krajnje iznemoglosti, koja je samo prethodnica novog raspadanja. Na drugom kraju se nalazi ona praktična, politička misao: telo koje je ,,u kvaru’’ nalazi se unutar zdravog tela, ono je stranac kao čovek u svetu. Telo samim tim i odbija kontrolu, postavši žrtva mehanike raspadanja. Kao što smo na početku pomenuli, Beketova predstava tela se uzima kao relevantna za promenu paradigme u ophođenju prema specijalnom telu. Događa se, dakle, prelaz ,,iz moderne i biomehanicističkog modela do post-moderne i konstruktivnog modela.’’[7] Tako se iskustvo bolesti oslobađa težnje ka povratku u nametnutu normalnost i ovladava konceptom nove normalnosti.
U drami ,,Čekajući Godoa’’ možemo primetiti više manifestacija čudnog tela. Već prva scena Estragonovog skidanja cipele upućuje na neku vrstu motoričke nesposobnosti. Jedino je lik dečaka potpuno oslobođen aluzija na invalidno. Poco i Laki se predstavljaju kao par koji se, naročito u drugom činu, bez sumnje može shvatiti kao funkcionalno ometen. Pocov odnos prema Lakiju u prvom činu nije samo odnos moćnijeg prema podređenom, imajući u vidu da se u tom trenutku samo Lakijeva ,,oštećenost’’ da primetiti. Laki prolazi više etapa iskustva ivalida: ima ograničeno kretanje, biva ismevan, dobija (možda lažno)[8] sažaljenje Estragona i Vladimira, reaguje agresivno na Estragonovu pažnju. Poco, kao njegov nadređeni, opisuje tom prilikom prirodu ,,takvih’’, imajući svakako u vidu figuru sluge, nosača ili nekog drugog podređenog (ovde se tek može učitati da se misli i na invalida). Ovde se vidi vlast nad telom, kao i izvor zabave u neobičnom drugom. Lakijevo vođenje na konopcu, plan da se proda na vašaru, nazivanje ,,knukom’’ ili razbirigom može da upućuje i na tradiciju freak show-a, tj. društvene pojave za vreme 19. i prve polovine 20. veka, koja je podrazumevala uživanje u nestandardnom drugom, kao i profitiranje i samim tim i distanciranje od takvih osoba[9]. U drugom činu područje invaliditeta se širi, pa tako Poco oslepi a Laki onemi.
,,Krapova poslednja traka’’ prikazuje starca, nagluvog i slabovidog, klonulog duha. Doduše on nije invalid (jeste u tumačenju Harolda Pintera), ipak je društveno beskoristan. Reklo bi se i duhovno i intelektualno, jer se zabavlja ponavljanjem reči ,,rolna’’ i jer celokupan život izjednačava sa preživanjem i izlučivanjem hrane. Takođe, ispostavlja se da njegovo sećanje ipak ima jednu preokupaciju čulnom sferom. Erotski doživljaj, jedna vitalistička slika, nameće se kao dominantna u isplivavanju na površinu. Ipak, Krapov odnos prema tome ostaje ambivalentan, sukob ostaje nerešen. Nema pouzdanja u intelekt, nema kontemplacije, već samo želje za nestajanjem; jedina kakva-takva sigurnost postojanja preostaje u plotskom, koje ga, kao ,,utvara od kurve’’, ne napušta ni u starosti.
Beket, portret – izvor: National Portrait Gallery
[1] И. Велисављевић, Театар богаља: Инвалидно тело у драмама Самјуела Бекета и Томаса Бернхарда,Часопис Градац, бр. 182, 2012, Чачак
[2] Ленард Дејвис, Богаљи узвраћају ударац: успон студија инвалидности, Часопис Градац, бр. 182, 2012, Чачак
[3] Вилијем Ебенштајн, Ка архетипској психологији инвалидитета заснованој на миту о Хефесту, Часопис Градац, бр. 182, 2012, Чачак
[4] И. Велисављевић, Театар богаља: Инвалидно тело у драмама Самјуела Бекета и Томаса Бернхарда,Часопис Градац, бр. 182, 2012, Чачак
[5] Фридрих Ниче, О избављењу, Часопис Градац, бр. 182, 2012, Чачак
[6] исто
[7] И. Велисављевић, Театар богаља: Инвалидно тело у драмама Самјуела Бекета и Томаса Бернхарда,Часопис Градац, бр. 182, 2012, Чачак
[8] исто
[9] Р. Г. Томсон, Културно дело америчког фрик шоуа, Часопис Градац, бр. 182, 2012, Чачак
Link do časopisa Gradac (temat ,,Neobična tela“, priredio Ivan Velisavljević) koji je poslužio kao literatura: https://zlatnoruno.com/proizvod/neobicna-tela-casopis-gradac-182/
Više o liku i delu Samjuela Beketa: https://zlatnoruno.com/proizvod/beket/